VIDOVDAN U SRPSKOM NARODU
MOLITVA KNEZU LAZARU
SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O VASKRSU 2002. GOD. PAVLE
ZASTO BPANIMO CIPILICU?
PLAC ZA KNEZOM LAZAROM
STIHIRA SVETOM KNEZU LAZARU
PAPOHIJA KAO SVETA TAJNA
TRENUTAK RAVANICE
REDOSLED DOGADJAJA VEZANIH ZA POCETAK OBNOVE NASE CRKVE
Hor KIR STEFAN SRBIN iz Smedereva gostuje u Njujorku
SRPSKA NEDELJNA SKOLA ZA DECU I OMLADINU

VIDOVDAN U SRPSKOM NARODU

    Ima u srpskom narodu jedna divna osvestana rec, rec koja oznacava samo njegovo srce, mesto gde je srpski narod ostavio svoj zapis, svoje stablo, svoju slavu, svoj Sion, svoju kletvu i zakletvu, svoju Samsonsku kosu iz koje su se junacke misice napajale snagom i nadom, mesto gde je izgovorio svoj ep i u njemu Kosovsku veceru, gde je izrastao mit o "vjeri i nevjeri". Ta sveta rec je "Kosovo" na kojem je, vodjena vecna evandjelska pravda koju je srpski narod primio i usvoijo kroz Svetog Savu. Cestiti Knez Lazar prelomi rod srpski i opredeli ga za Carstvo Nebesko, koje je "vjecno i dovijeka" i ostavi mu u amanet Kosovski Zavjet. Zavjet, koji je kroz duge, nespokojne i nemirne, vekove do nasih dana opstao na nevinoj krvi kosovskih i pokosovskih sve do ovih danasnjih dana, vitezova i junaka, postradalih za "vjeru i otecestvo".

    Osmisljen kosovsko-lazarskim opredeljenjem, apsurdni skok u rat i smrt postao je iskorak ka slobodi. Jer za uzlet u sazvezdje besmrtnosti nuzan je kontest Velikog Petka, ponora i pada jednog biblijskog naroda, kakav je srpski narod, narod koji je dobrota coveka i covecnosti, narod nade i trajanja.

    Vodjen tim opredelenjem za nebesku Srbiju mogao je srpski narod "da oprosti a da ne zaboravi": Jasenovac, Jadovno, Glinu, Prebilovce i brojne druge jame bezdanke, sremskomitrovacke i druga stratista.

    Stradanje Srpskog naroda u Drugom svetskom ratu bilo je mnogostruko, masovno, nevino i mucenicko, sa verom da spasava dusu i ime pred pokolenjima koja ce doci. Jer upravo svojim stradanjem i vaskrsenjem iz mrtvih, i pobedom nad smrcu Bogocovek Hristos resio je glavni, osnovni, problem covekovog bica, problem smrti, a samim tim i zivota. I to ga resio Bozanski mudro i covecanski realno, postavivsi aksiomu, covek jeste besmrtno, vecno bice, bice povezano u sinovstvo Bozije i naznaceno za vecnost, a ne obicni crv i mrav kojeg svako moze zgaziti i unistiti.

    Doduse zivot covekov pocinje ovde, na zemlji, ali se nastavlja u drugom, visim tajanstvenim svetovima u samo Bog zna kakvim oblicima i dimenzijama. U toj veri u besmrtnost bica covecijeg i njegovom naznacenju za vecni zivot, u veri nasoj pravoslavnoj, rodjena je odgajana i prezivela ceo svoj zivot ogromna vecina zrtava, od Kosova do danas, koji su sa verom posli u susret Gospodu i mi ih se danas molitveno secamo.

    Tu veru ostavili su u amanet srodnicima i svom potomstvu, kao i svima nama da cemo jednog dana, dana koji pociva u sveznanju Bozijem, biti ponovo svi zajedno u zajednici Duha Svetoga. Jer Bog nebi stvorio zivot da bi ga na kraju unistio! "Ozivece mrtvi tvoji i moje ce mrtvo telo ustati" kaze prorok Isaija.

    A veliki apostol sveslovenstva, Dostojevski, sa svojih prorockih visina porucuje: "Kada bi ste covecanstvu unistili veru u besmrtnost u njemu bi odmah usahla, ne samo ljubav, nego i svaka snaga da produzi zivot na ovom svetu."

    U Starom Zavetu Bog je teskim kaznama kaznjavao svoj izabrani jevrejski narod kad god bi napustili veru u jednoga Boga. I danasnja vremena stradanja Srpskog naroda, u velikoj meri su posledica njegovog obezduhovljenja i otudjenja od Boga. Kao i pre pola veka, Srbi se i danas nalaze na raskrscu. Jedno tesko, pretesko breme palo je na nasa nejaka pleca. Pred nama je da obnovimo poruseno, da izmirimo zavadjeno, da saznamo o sebi ono sto nismo naucili i da uspostavimo vezu sa svojom duhovnoscu i sa svojom kulturom i prosloscu. No isuvise smo nejaki da bismo to mogli bez Bozije pomoci.

    Zato je Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi danas jedina briga da duhovno i moralno obnovi ovaj narod, da pocisti duhovnu atmosferu koja nikada nije bila zagadjenija. Kao i uvek spremna je, Crkva, da sluzi narodu, da ponese njegov krst i tegobe i na nama je samo da joj uzvratimo na tu ljubav. Jer, sve sto imamo na ovom svetu sve nam je dato, a nase je da budemo dobri ili zli ljudi.

    Sada kada necovecnost caruje polsusajmo glas Crkve, jer bez nje i njenog blagodatnog zivota nema pravih i celovitih ljudi, a to nam je istorija bezbroj puta dokazala.

    Jer nije u pitanju samo vera i vernik. U pitanju je stvaranje psihe coveka, raslojene, osiromasene, prikovane za svet, prizemljene i neosposobljene za visi duhovni zivot.

    U pitanju je vracanje coveka ka izvornim, vecnim isitnama sveta i zivota koji su imperativ duhovnog zdravlja covekovog. Pogotovu ovog, naseg, danasnjeg coveka koji je u opsnosti da ugasne i poslednje morale snage u sebi, ugrozen beznadjem jedne abnormalne materijalne i moralne krize naseg podneblja i vremena.

    U svojoj visevekovnoj istoriji mnogo puta je Srbija, Srpski narod i Srpska Pravoslavna Crkva s njim uspevala da se, Bozijom pomoci, uzdigne iz rusevina zatiranja i nepostojanja u koje je zatrpavana. Nadzivela je mnogo toga nadzivece i ova vremena zabuna.

    I, da zavrsimo recima Srbima mozda najslicnijeg Rusa, velikog vojskovodje i svetitelja Aleksandra Nevskog, koji kaze: "Bog nije u sili vec u istini". Zato spas, vazda, treba traziti, "ne u sili vec u Istini!" sve ostalo je rizik buducnosti!

Svestenik Velizar Zivancevic

Top

MOLITVA KNEZU LAZARU

Dodji, o zenice, dodji
i podaj onima koji mi cine zla
po delima njihovim,
jer ne razumese tvoj dolazak
na pomoc moju.

Primi oruzje
i ustani i ne zakasni.
Zabi strele izostrene
u srca njihova,
koje za mene izostrise,
bezakoni,

Ne trpim k tomu bremena onih na me.
Koliko zrtvama mrskim oskvrnuse me.
Dodji, osveti me krvlju svojom.

Pridji, padanju mome potporo.
Saberi mi ceda rastocena,
koja zaviscu vrazi od mene otrgnuse.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi ceda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zaviscu svojom,
kao pre, kada ne bi s njima.

Da ne zadrema oko tvoje.
Da ne oslabe noge tvoje.

Pasi mi stado, koje ti urucih.
Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestanes da se boris s njima
za mene i za stado moje!

Nepoznati autor iz Ravanice

Top

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O VASKRSU 2002. GOD. PAVLE

Po Milosti Bozijoj Pravoslavni Arhiepiskop Pecki, Mitropolit Beogradsko-karlovacki i Patrijarh Srpski, sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve, svestenstvu, monastvu, i svim sinovima i kcerima nase Svete Crkve: Blagodat, Milost i Mir od Boga Oca, i Gospoda nasega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskrsnji pozdrav:

HRISTOS VASKRSE!

    Pozdravljajuci vas, draga nasa deco duhovna, ovim svetim vaskrsnjim pozdravom, prizivamo na vas sveradosnu silu Vaskrsloga Bogocoveka, Gospoda Isusa Hrista, kojom nas je On obasjao ustavsi iz groba i pobedivsi, jednom za svagda, svaku smrt i svaku tugu. Ta nadumna sila Vaskrsenja Hristovoga nastavlja da zivi i zivotvori u Telu Hristovome, Crkvi, u cijim udovima miomir Duha Svetoga stalno projavljuje zivot Vaskrsloga.

    Vera u Hristovo Vaskrsenje oduvek je bila ugaoni kamen Crkve, ono bez cega bi ona potpuno izgubila svoj smisao i svoju snagu. "Jer ako Hristos ne vaskrse", kazao je sveti apostol Pavle, "uzalud je vera nasa". Bez Vaskrsenja, uzalud je i sva nasa propoved, ali i sve nase znanje, i nasa radost, i nasa lepota, i nasa ljubav; uzalud je i rodjenje nase, i zivot nas, i smrt nasa; uzalud je sve sto je nase, i tudje, i svacije; i svaka je zelja uzalud, i svaka misao, i svako ime - i sve je uzalud! Ako nema Vaskrsenja, onda je covek najtuznije bice "u svima svetovima", rob "prirode", sa kojim se ona poigrava, varajuci ga sa malo zivota, da bi ga na kraju citavog pokazala nistavnim. Ako Hristos ne vaskrse i ne pobedi smrt, onda zivota i nema - ostaje samo apsurd i neutoljena glad za zivotom i ljubavlju.

    Predukus vecnoga zivota u Carstvu Vaskrsloga Hrista utvrdjuje nas u uverenju da iza svih padova, neuspeha i delimicnih uspeha, iza svih privremenih trijumfa smrti nad zivotom, koji prate covekovo zemno bivanje, - iza svega toga stoji vecita pobeda Zivota nad smrcu, Dobra nad zlom, Radosti nad tugom. Vera u Vaskrsenje i iskustvo lepote i radosti zivota, koje ovu veru prati, jesu najblistaviji dragulj covekovog duha, bescen-blago pohranjeno u skrivnicama bica ljudskog. Odatle ono zraci bozanstvenom silom, dajuci coveku snagu da uvek iznova voli i stvara za vecnost. Oduzeti coveku to njegovo blago znacilo bi prepustiti ga besmislu i mraku nistavila. Ostaviti coveka bez vere u Vaskrsenje ravno je ubistvu. Jer, to znaci coveka obesmisliti, a samim tim i rascoveciti.

    To narocito treba da znaju oni kojima je poverena casna i odgovorna duznost da upravljaju narodom. Treba da znaju da za dobrobit jednog drustva nije dovoljno samo to da svi njegovi clanovi raspolazu potrebnim materijalnim dobrima i da uzivaju relativan socijalni mir. Pored svega toga, coveku treba i nesto sto ce njegov zivot ispuniti smislom, sto ce mu dati motiv za ostvarivanje trajnih vrednosti, duhovnih i kulturnih. Vera u Vaskrsenje u vecoj meri nego bilo sta drugo ozarava ljudski zivot smislom - ne kao nekakav "opijum za narod", koji se ljudima daje da ih uspava i ucini neosetljivima na bolove sto ih smrtni zivot donosi, vec kao zivo iskustvo ljubavi, u kome saznajemo da ce oni koje volimo u Hristu biti vecno zivi.

    Zato vera ne znaci iskljucivo zanimanje za "onaj svet" i zanemarivanje zemaljskog zivota. Naprotiv, time sto volimo bliznjega svoga koji je tu, pored nas, i zbog koga se radujemo zivotu, i time sto volimo i citavu prirodu, i time sto verom znamo da ta ljubav nije nesto svodivo na psiholoski dozivljaj, dakle nesto relativno, vec je ona nesto ontolosko i neprolazno, mi upravo bivamo jace vezani za ljude i za svet oko nas.

    Prava vera, dakle, uvek jaca nasu vezu sa drugim ljudima i doprinosi boljem opstenju medju clanovima jedne zajednice. Vise zajednistva i uzajamnosti potrebno nam je danas na svim nivoima, a narocito u okviru porodice, koja kao institucija u nase vreme prezivljava ozbiljnu krizu. Zbog ubrzanog ritma zivota, koji diktira potrosacko drustvo, ljudi imaju sve manje vremena jedni za druge. Supruznici se medjusobno udaljavaju, a deca bivaju prepustena sama sebi. Vaskrsenje Hristovo, time sto pokazuje da ljudska licnost nadzivljava sve prolaznosti i sve smrti, uci nas da vise paznje posvecujemo ljudima, a da manje brinemo o sticanju novca. Uci nas da je svaki trenutak proveden sa voljenom licnoscu beskrajno dragocen, neponovljiv, i da ima svoj odjek u vecnosti. Nase vreme, u kome skoro svako drugo sklapanje braka prati razvod i u kome veoma veliki broj mladih ide stranputicom, vapije za takvim poimanjem i osecanjem bracne zajednice kakvo nudi hriscanska vaskrsenjska vera.

    Jasno je, dakle, da i u ovom nasem vremenu, vremenu napretka u mnogim oblastima zivota, postoji potreba za hriscanskom verom jednako kao i u svim drugim vremenima; jasno je i to da vera nije neusaglasiva sa tim napretkom. Stavise, ako se ko zamisli nad tajnama zivota i smrti, nad cinjenicom da je ljudski zivot kao tren kratak i da coveku nikakva uteha nije to sto drugi nastavljaju da zive i posle njega, videce da vera u Vaskrsenje ne samo da nije protivna napretku covecanstva vec da je istinski napredak bez nje nemoguc. Onaj pak ko jos dublje razmotri stvar, shvatice da samo ono kretanje zemaljskoga koje vodi ka Carstvu Nebeskom, ka Vaskrslome Hristu, predstavlja pravi napredak. Sve drugo jeste samo mali pomak ispod zrvnja "vodenice smrti"; sve drugo samo zamara ljudski duh kao kosmarno tumaranje stazama besmisla.

    Vaskrsenje Hristovo jeste "jedino novo pod Suncem" zato sto je ono razbilo jednolicnost beskrajnog kruga radjanja i umiranja. Zato u Crkvi sve odise mladoscu Hristovog zivota. Orosenu blagodacu Njegovom, Crkvu kroz sve epohe i istorijske mene Duh Sveti odrzava uvek svezom i uvek novom. Smenjuju se carstva, smenjuju se civilizacije, a Crkva, bez obzira na spoljasnje promene, ostaje u svojoj sustini, u svom odnosu ka svojoj Glavi, Vaskrslome Hristu, uvek ista, uvek sebi verna, i - osvecujuci i obnavljajuci sve i sva u svakom vremenu - uvek savremena i uvek mlada. Mladost Crkve, "Neveste Hristove", jeste u tome sto je ona vecno prolece Duha, vecno bujanje zivota. Mladalacku snagu hriscanstva izrazava i cinjenica da su Hristovi ucenici, apostoli, gotovo svi bili mladi ljudi. Nije slucajnost vec je Promislom Bozjim uredjeno da Bogocovek Hristos pretrpi Svoja spasonosna stradanja upravo buduci mlad, cime je pokazao da hriscanska vera jeste vera mladosti.

    Zbog toga je Crkva uvek svojim clanovima, ma kog zivotnog uzrasta oni bili, ulivala silu vecne mladosti Hrista Vaskrsloga. Zato niko ne treba da se cudi nad cinjenicom da u Crkvi ima sve vise mladih ljudi. Obnova crkvenog zivota u nase vreme potice bas od mladih ljudi. U Crkvu oni pristizu ili iz nase tradicionalisticki obojene pravoslavne sredine, u kojoj je vera mahom svedena na postovanje nasledjenih obicaja, cesto nerazumljivih, ili iz navodno modernih, najcesce obezbozenih porodica. I u jednom i u drugom slucaju, mladi odbacuju falsifikat vrednosti koji im je ponudjen u porodici i streme ka zivoj Istini, pokazujuci nepodmitljivost cula i osecanja kojom se istiniti zivot razlikuje od praznog zivljenja i licemerja. U oba slucaja mladost se s pravom buni: jedanput protiv pukog ispunjavanja obrednih formi, bez razumevanja viseg smisla vere; drugi put protiv iluzije da je moguc bilo kakav napredak za coveka koji se Boga odrekao, a smrt i nistavilo uzima za svoj poslednji domet. Taj svoj stvaralacki bunt mladi u Crkvi saglasavaju sa ustankom Hrista Bogocoveka protiv tiranije smrti nad tvorevinom Bozjom. Spasonosni Hristov ustanak i pobeda Njegova, tojest krsna smrt i Vaskrsenje Njegovo, unistise smrt i razvalise vrata adova.

    Ne moze, medjutim, da ne izazove zebnju saznanje da ima i mnogo nase omladine koja koraca stranom stazom, put zemlje nedodjije, gde niko ne nalazi cilj za kojim je posao. Kada se zivot ne natopi sladoscu Vaskrsenja, on je za mnoge suvise tragican i gorak. Plamteca zelja za zivotom, koja ostaje bez odgovora od strane porodice i drustva, mnogo puta je nagnala mlado bice da bezi iz stvarnog sveta u svet iluzija. Taj iluzorni svet proizvodi se bilo upotrebom narkotickih sredstava bilo priklanjanjem nekoj sekti, gde se sumnjiva i varljiva uteha nalazi u osecaju zajednistva koje, toboze, postoji medju clanovima takve organizacije. Krivica je svih nas sto mladima, i bliznjima uopste, nismo podarili ono sto im kao slovesnim bicima pripada, sto im nismo pokazali dovoljno jake uzore i sto smo njihove zivote slomili svojom otupeloscu i naviknutoscu na besmisao. Ovi stradalnici su zato ukor koji sazize iluzije naseg drustva. Nadajmo se da ce ti davljenici u moru besmisla uspeti da se uhvate za ispruzenu im ruku Hrista Bogocoveka, Cije je Vaskrsenje jedini lek za njihovu smrtnu muku. Jer, jedino Vaskrsli Hristos uvek pruza ruku i ceka da ljudi shvate da je On jedini kraj i cilj svih njihovih teznji, ponekad cak i onih koje naizgled udaljavaju od Njega. Jedino Vaskrsloga Hrista mozemo ponuditi mladima jer jedino On jeste Vrednost dostojna njihove mladosti.

    Jedino je Vaskrsenje Hristovo dostojno da se svi mi zbog njega, sada i uvek i u vekove vekova, radujemo radoscu nezatamnjenom. Jedino je Vaskrsenje radost koju ne prati tuga. Radujmo se, dakle, jer danas je vreme kada se valja radovati! Radujmo se radoscu Hristovom, radoscu apostola i svih svetih i pravednih Bozjih ljudi! Radujmo se jer je svaka smrt pobedjena! Radujmo se jer je svaki greh oprosten! Radujmo se jer je oprosteno svakome osim onome ko se nimalo ne raduje i ko Vaskrsenjem ne prasta.

    Danas, draga ceda duhovna, radujuci se zbog svih vas, opet i opet pozdravljamo svetim vaskrsnjim pozdravom vas, sabrane u Liturgiji Crkve, oko svetog Pricesca, oko Tela i Krvi Vaskrsloga Hrista, u hramovima Bozjim u otaxbini i u rasejanju. Pozdravljamo sve bratske pravoslavne narode i citavu hriscansku vaseljenu; pa i onu nehriscansku pozdravljamo; i nebesa, i zemlju, i svaku tvar, zivu i nezivu, pozdravljamo i celivamo. Jer, radost Vaskrsenja darovana je nama da se od nas izlije na svako bice, sve do najmanjega od onih koje Bog stvori, da sve blagoslovimo i da svemu blagovestimo:

HRISTOS VASKRSE!

Vasi molitvenici pred Vaskrslim Gospodom: Arhiepiskop pecki, Mitropolit beogradsko-karlovacki i Patrijarh srpski PAVLE, sa svim otecestvenim arhijerejima SrpskePravoslavne Crkve.

Top

ZASTO BRANIMO CIRILICU?*

    Odgovor na ovo pitanje je isti kao pre godinu dana kada je nekoliko pojedinaca iz Novog Sada i okoline doslo na ideju da formira udruzenje za zastitu cirilice. Inicijativu sam u prvi mah primio sumnjicavo, jer mi se cinilo apsurdnim da se u maticnoj drzavi srpskog naroda formira takvo udruzenje. Pomisljao sam zato da bi bilo ispravnije nazvati ga udruzenje za negovanje cirilice, da cirilicu malo pripomogne da ne bi bila marginalizovana i na izvestan nacin zapustena (misleci pri tome i na njen neiskorisceni umetnicki potencijal). Danas sam siguran da su inicijatori bolje osetili ozbiljnost trenutka, i danas, na godisnjicu osnivanja udruzenja, svi ovde okupljeni - u Matici srpskoj, pravoj instituciji za znacajne trenutke srpske kulture i srpske tradicije - delimo radost uspesnog pocetka. Nas cilj je da postanemo pokret, a to cemo postici prosvetiteljskom, strucnom i propagandnom delatnoscu; politickom samo toliko koliko u svemu prethodnom ima politike, buduci da je sudbina cirilice drzavno pitanje (znaci - ne stranacko!).

ZASTO BRANIMO CIRILICU?

1. Zato sto je nasa - nase prvo i osnovno pismo, doskora i jedino. (Pitanje njene funkcionalnosti i "esteticnosti" u ovom kontekstu nerado uvodim "u igru", mada su njene vrednosti i u prvom i u drugom smislu nesporne. Nasa je i volimo je takvu kakva jeste.)
2. Zato sto je cirilicom pisano sve sto je vredno pomena u gotovo desetovekovnoj srpskoj pismenosti. (Cirilica je na donedavnom srpskohrvatskom jezickom prostoru, u etnickom smislu srpskom, bila jedino natkonfesionalno pismo, da bi se tek od 17. veka klizilo k situaciji u kojoj se ona vezuje prvo pretezno a potom i iskljucivo za pravoslavlje.)
3. Zato sto pismo nema samo komunikativnu, nego i manifestacionu, simvolicku funkciju. (Ova druga se, na zalost, cesto previdja, sto je jedan od najvaznijih izvora nerazumevanja, cak i u strucnim krugovima. Na izvestan nacin pismo je izraz i simvol drzavne suverenosti. Cirilica je simvol naseg kulturnog i nacionalnog identiteta na kulturnoj mapi sveta.)
4. Zato sto je cirilica pratila (preciznije - delila) sudbinu srpskog naroda kroz vekove. (Prisetimo se samo sudbine cirilice posle sloma Srbije u Prvom svetskom ratu, a prvi dekret u tzv. NDH odnosio se na zabranu cirilice; nije bolje prosla na tim prostorima ni u poslednjem ratu.)
5. Zato sto srpski jezik nije vise srpskohrvatski. (Ni ovo nije bio nas izbor, vec nasa sudbina, sto moramo prihvatiti kao definitivnu cinjenicu sa svim posledicama koje iz toga proisticu.)
6. Zato sto znacaj ocuvanja cirilice potcenjuje struka umesto da njenu zastitu smatra svojom profesionalnom i sluzbenom obavezom. (Pat za cirilicu mozemo dobiti samo ako ga prvo dobijemo u lingvistickom "esnafu" a potom u skolstvu, od osnovne skole do univerziteta. Imam utisak da smo od tog cilja daleko.)
7. Zato sto stasavaju narastaji ciji ucitelji nisu cirilicari; djaci takvih ucitelja cirilicom vladaju, ali cirilicom ne pisu. (Djaci takvih, u generaciji koja dolazi, cirilicu verovatno nece ni znati. To vreme nije daleko.)
8. Zato sto je potiskivanje cirilice proces, samo naizgled lagan, ali bez ikakve sumnje stalan. (Posto je to proces, a ne dekret, manje je verovatan uspeh eventualnog kasnijeg samoosvescenja, kada se rode generacije kojima nece biti svejedno ko su.)
9. Zato sto smo krivci potiskivanja cirilice (sada kada smo ostali sami, i nikad samiji!) mi sami. (Mi sami smo i ideolozi i egzekutori.)
10. Zato sto je zapustanje cirilice znak gubljenja nacionalne samosvesti i samopostovanja - simptom "sklonosti samozatiranju" (kako je rekao jedan nas poznati pesnik).
11. Zato sto je cirilici nametnut pecat staromodnosti, gotovo zaostalosti i primitivnosti.
12. Zato sto je savremena malogradjanstina (u licu laznog evropejstva) cirilicu obelezila kao prepreku ukljucivanju Jugoslavije (odnosno Srbije i Crne Gore) u moderne evropske i svetske civilizacijske tokove. (Pobornike cirilice predstavljaju kao ksenofobiste i primitivne tradicionaliste i srpske nacionaliste)
13. Zato sto se cirilica obelezava kao smetnja uspostavljanju multikulturalnog i visenacionalnog karaktera nase zajednice. (Od Srba se ocekuje da se prilagodjavaju i kao manjina i kao vecina! Istina, cirilica ili latinica - to je samo srpsko pitanje. Mi zasad nemamo dilemu - cirilica ili latinica, kada je u pitanju funkcionalna osposobljenost za besprekorno vladanje oboma pismima, ali sa svescu da je cirilica nase pravo i jedino nacionalno pismo. Da zakljucimo: cirilica i latinica - da, latinica i cirilica, tim redom - ne, jer to vodi jednoazbucnosti u latinici!)
14. Zato sto se sudbina cirilice, i njena marginalizacija i borba za njen opstanak, stavlja u stare i nove ideoloske okvire. (Ovome verovatno kumujemo i mi pojedinacnim "skakanjima" iz kojih se stice utisak da smo optereceni trazenjem krivaca, a oni se vide u jugoslovenstvu, u serbokroatistickim zabludama, u komunizmu, u malogradjanstini, u srpskoj sklonosti samozatiranju. A mi smo samo cirilicari - ni desnica, ni levica, ni centar, ni unitaristi, ni autonomasi. Nasi medjasi nisu ni Veliki oktobar ni ovaj nas skorasnji.)
15. Zato sto se zakoni i propisi o sluzbenoj upotrebi pisma nedosledno provode, a gotovo uopste ne kontrolise njihova primena. (I zakonska regulativa ima protivrecnosti.)
16. Zato sto je cirilica ugrozena i u uslovima pozitivne zakonske diskriminacije (mada s izvesnim manjkavostima).
17. Zato sto je, u uslovima po inerciji podrazumevane dvoazbucnosti i ravnopravnosti obaju pisama - latinica najcesci izbor svuda tamo gde se odlucuje sopstvenost (odnosno privatnim, licnim) sredstvima; za latinicu se najcesce opredeljuju i deca vec od sedmog-osmog razreda osnovne skole.
18. Zato sto nas u Udruzenju proglasavaju krivcima sto se od pre desetak godina, kazu prema medjunarodnim standardima, sve sto se stampa latinicom a doskorasnjim srpskohrvatskim jezikom (koji je, prema recima jednog naseg kolege, postao odnosno ostao srpski) pripisuje Hrvatima. (Ipak, nama je vaznije kako se mi potpisujemo, nego kako nas drugi upisuju. Sto bude vredelo - znace se cije je.)
19. Cirilicu branimo zato sto je nas cilj da cirilicom pise i nase nerodjeno potomstvo - da cirilicu imaju i u potpisu i u grobnom natpisu.

Na Sretenje, 2002. godine

Prof. Dr. Mato Pizurica

* Peci izgovorene na prvoj godisnjoj skupstini Udruzenja "Cirilica"

Top

PLAC ZA KNEZOM LAZAROM

Kakvim cu recima placevne pesme
venac isplesti uspomeni tvojoj?
O slatkoga zvanja
veselo nazvana stvari!
Kakvog cu nadanja veselje
pruziti razumu
tugovanjem pretvorenu prirodu
i u bistrinama suzne vode
lik ridanja sagledati?
O ko ce dati
glavi mojoj vodu -
tugovanja zalosti da omijem?
Ko ovo gleda
zar se uzasno ne bi,
o ljubljeni,
kako i vazduh tugovanja ubrusom
prikriva prirodu.

Andonije Rafail Epaktit

Top

STIHIRA SVETOM KNEZU LAZARU

Pridjite danas, sabori pravoslavni
i srpski narode,
i vidite gde sud bez vinosti
prima mucenik Lazar,
kao jagnje bezlobivo zaklan bi
od prokletog Amurata
i vrgnuto bi telo njegovo na zemlju,
i niko ga ne povredi,
i mnogi od vernih
videse kao stub ognjeni
sa zemlje sto do nebesa doseze,
i ovaj, dakle, vencase,
a onaj bez spomena propade,
i ovaj u miru slavljen je,
a onaj u gejeni
u beskonacne vekove muci se,
dok ovaj Hrista Boga moli
Za duse nase.

Kiprijan Racanin

Top

PAPOHIJA KAO SVETA TAJNA

    Svaki vid nase vere konkretan je i stvaran. To vazi i za svetu tajnu Crkve. Crkva nije neka nejasna i maglovita teorija, ona je nesto veoma konkretno i stvarno: sam beskonacni i nevidljivi Bog nam se projavljuje na vidljivi i dokucivi nacin. Bog nam nije zapovedio da volimo covecanstvo - apstraktnu i nedostupnu ideju, vec da ljubimo bliznjeg svog, to jest, sasvim odredjenu osobu, pojedinca koga vidimo pred sobom. Isto tako, Crkva nije tek magloviti pojam, izgubljen negde u istoriji i vecnosti, vec ona predstavlja odredjen skup, zbor ili sabor ljudi poznatih jedni drugima, koji se saborno okupljaju radi zajednicke molitve Bogu, kao sto su Hriscani odvajkada cinili u hramu, okruzeni ikonama. Njihovu molitvu predvodi episkop, kao naslednik apostola, ili prezviter, kao njegov predstavnik.

    Cudesna tajna parohije otkriva nam se preko konkretne, odredjene pomesne crkve, a ta pomesna crkva, ili parohija predstavlja punocu saborne (vaseljenske) Crkve. U nasem Pravoslavnom nacinu izrazavanja, saborna Crkva predstavlja punocu Tela Hristovog, a sabornost punocu dara Bozje blagodati. I tako, u toj jednoj, maloj pomesnoj crkvi (parohiji) obitava svo blago Bozje blagodati i nista joj od te blagodati ne nedostaje. Parohija nije samo sastavni deo Crkve, koji tek pomocu veze sa drugim parohijama dostize jedinstvo; naprotiv, ona sama za sebe predstavlja punocu Crkve. I svaka druga parohija, bilo da je blizu ili daleko, nije samo dopuna prvoj parohiji, vec identicna replika iste te punoce u prostoru i vremenu.

    U svakoj parohiji, pa i onoj najmanjoj, covek se uci katihizisu i veri Hristovoj. U njoj se on krstava, prima Svetu Tajnu Pricesca, ispoveda veru i biva osvecen. U njoj on otkriva Crkvu Torzestvujuscu kroz svete ikone, mosti i spomen na Svetitelje. Sta onda nedostaje, u ovakvoj jednoj maloj parohiji, u pogledu blagodati i blagoslova? Ne nedostaje nista, jer svaka parohija jeste Saborna Crkva na isti nacin kao sto i svaki pojedinac jeste ljudsko bice. Svaki pojedinac nosi u sebi punocu ljudske prirode, a ne samo jedan njen deo. Na isti nacin je i svaki drugi pojedinac ljudsko bice i nista mu od ljudske prirode ne nedostaje. Svi su sazdani od iste prirode; skup ljudi ne cini ljudsku prirodu vecom ili potpunom. Bilo da je rec o jednom pojedincu ili o hiljadu njih, svaki od njih predstavlja ljudsku prirodu u njenoj celosti. Isto vazi i za svetu tajnu Crkve: svaka parohija jeste Hristova Crkva, u svoj svojoj punoci i celovitosti.

    U parohiji nalazimo ispunjenje same svrhe naseg postojanja: da zivimo ucestvujuci sa jednakom casti u zivotu Svete Trojice. Sivot Svete Trojice je zivot ljubavi. Isto vazi i za zivot parohije. Medju ljudima koji ne poznaju jedni druge ne moze biti ljubavi. U parohiji svi poznaju i ljube jedan drugoga prema meri sopstvene osvecenosti. Parohija je radionica ljubavi, a njena delatnost nije samo ogranicena na bogosluzenje, vec se prosiruje na sve vidove zivota. Svi se raduju kad se jedan raduje i cela zajednica ucestvuje u zalosti pojedinca. Svi pomazu jedni druge u duhovnom i u materijalnom smislu. Svi prastaju jedni drugima i staraju se da se medju njima ne zapati gorcina i nerazumevanje. Svaki clan parohije se u zajednici sa drugima podvizava u veri i izucava, prema svojim mogucnostima, svete oce Crkve da bi bio uvek siguran da ispoveda istu onu veru koju je Crkva od uvek ispovedala.

    U prvom veku Hriscanstva, Hriscani su u velikoj vecini bili veoma savesni, pa ni granice medju parohijama nisu bile bas strogo zacrtane. U nase vreme, medjutim, ne moze nam vise biti svejedno kojoj parohiji pripadamo. Danas ima mnogo parohija koje nose samo Pravoslavno ime, pa cak i tamo gde se propoveda istinsko Pravoslavlje, ljudi su cesto jedni drugima stranci koji retko opste medju sobom. U takvim slucajevima nasa svest o parohiji kao svetoj tajni se smanjuje ili potpuno iscezava. Glavni razlog za to je slabljenje veze ljubavi medju ljudima i postepeno gubljenje razumevanja i svesti o Crkvi. Pod takvim okolnostima, Crkva postaje teoretska apstrakcija. konkretno, opipljivo znacenje Crkve kao parohije se retko nalazi.

    Pravoslavno se ne moze, zapravo, ni ziveti bez parohije, kao sto se ni sportista ne moze takmiciti van stadijuma, reprezentacije ili sale, a ako bi to i cinio, ne bi mogao da primi nagradu ili priznanje. Parohija je taj "stadijum" ili "sportski tim" Pravoslavnog zivota. Cak i u monastvu, parohiju predstavlja manastir. Centar Hriscanskog zivota se uvek nalazi u opstezicu, u kome Hriscanin tezi ka tome da ljubi svoje bliznje kao osobene, konkretne licnosti, sa svim svojim vrlinama i manama. Da bi to postigao, on mora da jednoglasno ispoveda istu veru kao i njegovi bliznji, prastajuci im i moleci njihov oprostaj.

    U danasnje vreme, kada govorimo o parohiji, cesto mislimo na svestenika i crkvenu upravu. Parohijani su uglavnom bezimeni pojedinci, nepovezani medju sobom. Onih nekoliko zaista poboznih utapaju se u ravnodusnu gomilu. Da li se, pod takvim okolnostima, moze uopste dostici Hriscanski nacin zivota? Nije li to razlog sto mnogi odlaze iz crkve zavedeni ubistvenim jeresima, sektastvom i okultnim grupama, sa pogubnim posledicama?

    Od trenutka rodjenja covek je clan parohije. Jos kao nekrstena beba, on upija svoje prve utiske preko pojanja, okruzen ikonama, gledajuci u svetlost sveca. Celokupno njegovo detinjstvo neraskidivo je povezano sa zivotom u crkvi. Tu su mu roditelji, braca, sestre, vrsnjaci. Bogati i siroti, deca i stariji, obrazovani i neobrazovani, jaki i slabi, svi zajedno, bez razlike, stoje na molitvi pred nepristrasnom, vecnom Istinom.

    Parohija je porodica, obitelj u Hristu, mesto na kome svaki pojedinac uci i spoznaje da je u srodstvu sa drugim ljudima upravo zbog toga sto u venama svakog od njih tece krv Vaskrsloga Hrista. Na isti nacin, svaki Hriscanski dom za sebe jeste crkva u malom i ta porodicna jedinka, ta mala crkva, predstavlja celiju u organizmu zvanom parohija.

    Medju parohijama koje su zaista Pravoslavne postoje veze ljubavi i zajednickog identiteta. Svaka je za sebe Crkva Hristova i, mada se ljudi u njima razlikuju medjusobno, sustina im je ista.

    Po tome ce svi poznati da ste Moji ucenici ako budete imali ljubav medju sobom (Jov. 13:35). Ljubav medju clanovima parohije, ljubav medju parohijama - to je jedini moguci nacin da zivot u Hristu zazivi. Sivot u Hristu nije moguc ako se u Crkvu dolazi samo kao posetilac ili se hram povremeno posecuje, vec moramo zaista biti delovi tela Hristovog.

Top

TRENUTAK RAVANICE

Za toliko rana ne bi belog sleza
Kad Srbija krvlju umi lice
Smoze snage da sahrani kneza
Do Kosova sve su Ravanice.

Glasnici su nesrece simboli
Crne ptice slute udovice
Mermer puca grob ga ozdo voli
Do Kosova sve su Ravanice.

Hladan mermer smrt Lazaru vida
Knez na fresci u srcu Milice
Stefan raste kao da se zida
Do Kosova sve su Ravanice.

Milovan Vitezovic

Top

REDOSLED DOGADJAJA VEZANIH ZA POCETAK OBNOVE NASE CRKVE

    Svi gradjevinski dokumenti, ukljucujuci specifikaciju radova i crteze su pripremljeni od strane "Building Conservator", Mr. William Stivale i arhitektonske kompanije "LZA Technology" sa Mr. Derek H. Trelstad kao "Project Director" i dostavljeni crvkenoj kancelariji 25. juna na pregled, predloge, potrebne izmene i na kraju usvajanje projekta.

    Pregledane dokumentacije sa predlozenim izmenama treba vratiti pocetkom jula Building Conservatoru. On ce, ako treba izvrsiti dopune gradjevinske dokumentacije i proslediti prestiznim gradjevinskim firmama koje ce da daju svoju ponudu za izvidjenje radova. U isto vreme on ce uputiti kopije Zavodu za Zastitu Spomenika i gradjevinskom odelu radi dobijanja svih potrebnih gradjevinskih dozvola.

    Sredinom jula zainteresovane gradjevinske kompanije ce moci da dodju u nasu crkvu i da pogledaju gradjevinu da bi na osnovu gradjevinskih dokumenata i crkvene zgrade mogli dati svoju ponudu. Krajem jula ponude gradjevinara treba da stignu na crkvenu adresu.

    Crkvena Uprava ce sa strucnim timom pogledati i analizirati ponude i pozvati 3 do 5 prestiznih kompanija na razgovore o nacinu i planovima izvodjenja radova. Posle obavljenih iscrpnih razgovora Crkvena Uprava ce uz pomoc arhitektonski strucnih savetnika izabrati onu gradjevinsku kompaniju koja bude najvise odgovarala nasim potrebama.

    Finalni dogovori sa izabranom gradjevinskom firmom i potpisivanje ugovora ocekuje se krajem avgusta.

    Ako Bog da da sve bude kao sto je planirano. Molitveni blagoslov za postavljanje skela i zapocinjanje radova na obnovi nase crkve, moglo bi se obaviti u drugoj polovini septembra. Tacan datum cemo naknadno objaviti.

    Gradjevinske Kompanije koje zele da se prijave i daju svoju ponudu za izvodjenje radova moraju biti dobro poznate, sa dobrim iskustvom u radu sa krovovima, sa visokim osiguranjem ne manjim od deset miliona dolara i na kraju moraju biti prihvacene od strane Zavoda za zastitu spomenika.

    Molim Vas braco i sestre, slobodno podelite ove informacije sa svojom familijom i poznanicima, Srbima i Srpskim prijateljima i nemojte se ustrucavati da pozovete Crkvenu kancelariju ako imate bilo kakvih pitanja vezanih za ovu temu.

    Trenutno na racunu za obnovu crkve imamo $815,000,00 (osamstopetnaest hiljada dolara) spremih za ovaj poduhvat. Trebace nam jos 4 do 5 stotina hiljada da bi posao zavrsili, a treba da se zavrsi do avgusta 2003.

    Molim Vas odazovite se vasim novcanim prilogom za obnovu Crkve i budite deo svoje Crkve i deo Srpske Pravoslavne zajednince u Njujorku.

Hvala i Bog Vas blagoslovio,

Vas svestenik Djokan Majstorovic

Top

Hor KIR STEFAN SRBIN iz Smedereva gostuje u Njujorku

    Cuveni zenski hor iz Smedereva "KIR STEFAN" SRBIN ponovo ima svoju turneju po Americi. Pored Cikaga, Klivlanda, Pitsburga, Wasingtona i Bostona oni ce 20, i 21, jula gostovati u Njujorku. Hor ce u nasem hramu odrzati koncert duhovne muzike i pevace na nedeljnoj Liturgiji 21 jula.

    Pre dve godine Kir Stefan Srbin je pobedio prvu nagradu na veoma konkurentnom takmicenju u Floridi. Tom prilikom su gostovali u nasoj Crkvi (bilo je preko 500 ljudi prisutno na koncertu u Crkvi), Ujedinjenim Nacijama i na Harvard Univerzitetu, Boston gde su odusevili prisutne svojim divnim i umilnim pevanjem.

    Draga braco i sestre, Mi kao domacini treba da obezbedimo smestaj za 30 osoba, 27 devojaka od 16 do 21 godinu starosti i tri coveka. Molim Vas svi koji imate slobodnog mesta u vasim domovima ili apartmanima da se javite Crkvenoj kancelariji na (212) 242 9240 i da pomognete oko organizovanja ovog kultornog i molitvenog programa.

Vise informacija o ovom programu sledi.

Top

SRPSKA NEDELJNA SKOLA ZA DECU I OMLADINU

    Radosni smo obavestiti vas da nasa Nedeljna skola gde deca uce Veronauku, Srpski jezik, kulturu i istoriju uspesno radi vec tri godine sa sve vecim i vecim brojem dece.

    Nova skolska godina ce zapoceti 8. Septembra kad cemo izvrsiti priziv Svetog Duha i blagosloviti decu polaznike Nedeljne skole, posle Svete Liturgije u nasem hramu.

     Svake nedelje posle sluzbe u 1 po podne, casove drze profesionalne uciteljice iz ljubavi prema deci Srpstvu i Svetom Pravoslavlju

Top

Draga braco i sestre, svestenik vas moli da citate i preporucite drugima da citaju Parohijski Glasnik, jer je to on za vas pripremio sa puno truda i ljubavi. Hvala i Bog vas blagoslovio